Klasne podele, međutim, ne očitavaju se samo kroz delanje bogatih pojedinaca i grupa. Donacije za kampanje, lobiranje ili drugi oblici politike interesnih grupa samo su deo cele priče. Pravilo klase nije samo partikularističko, već i sistematično. Klasne podele funkcionišu unutar kapitalističkog sistema, koji nameće svoje sistemske imperative. Stoga, prema Altiseru, esencijalna funkcija države jeste da funkcioniše kao agent koji će sve učiniti kako bi zadovoljio opšte potrebe celokupnog kapitalističkog sistema. To država može da sprovede u delo jer ima monopol nad legitimnom upotrebom sile. Poseduje moć da razvija tehnologiju za nadzor i kontrolu.
Kada je reč o ratu u Vijetnamu, treba istaći da je vojska predstavljala klasno strukturiranu instituciju. Politička funkcija vojske je više nego evidentna. Posvećenost antikomunizmu i konzervativizmu ovde je implicitno pravilo. Ima i politički naprednih vojnika, ali su u manjini. Gramši pobija mit o nepolitizovanoj vojsci: „Nije tačno da je vojska ustavno isključena iz politike; dužnost vojske je da štiti Ustav – drugim rečima, pravnu formu države zajedno sa svim njenim institucijama. Stoga, tzv. neutralnost samo označava podršku reakcionarnoj strani“ .
Savremeni američki neokonzervativizam, osim što uključuje političku ideologiju koja se odnosi na spoljnu politiku, sigurnost i odbranu i na viđenje uloge SAD-a u svetu, sadrži i geopolitičku doktrinu. Neokonzervativci su proučavali načine kako da povećaju američku vojnu premoć, na koje se regije sveta treba usredsrediti i kako sprečiti pojavu mogućeg suparnika.
Od Reganovog mandata, neokonzervativizam je dobio značajan politički položaj. Dolaskom Dž. V. Buša na mesto predsednika SAD-a 2001. godine započelo je razdoblje savremenog neokonzervativizma kao dominantnog obrasca vladavine. Neokonzervativci i njima bliski unipolaristi zauzimali su gotovo sve važne položaje na polju spoljne politike, odbrane i sigurnosti u Bušovoj adminitstraciji. Savremeni neokonzervativizam je na polju spoljne politike, odbrane i sigurnosti definisao skup neokonzervativnih ideologija tokom 90-tih godina prošloga veka. Njihove ideje o globalnoj dominaciji SAD-a kroz navodnu „hegemoniju dobre volje“, o nužnosti stalnog jačanja američkih vojnih kapaciteta i o potrebi preventivnog delovanja na pretnje u suštini predstavljaju geopolitičke ideje koje imaju globalni opseg. Te ideje sačinjavaju neokonzervativnu geopolitičku doktrinu.
Ideologija neokonzervativizma u nekoliko navrata koristila je matricu „novog svetskog poretka“. Naime, koncepcija „novog svetskog poretka“ razrađivana je u elitističkim krugovima Zapada i u vreme najžešćih hladnoratovskih konfrontacija. Predsednik Kenedi početkom 60-tih godina prošloga veka, naložio je „Institutu za analizu odbrane“ izradu elaborata o projektu „svetske vlade“, u čijem središtu se našla reforma Ujedinjenih nacija. Posle dvogodišnjeg istraživanja, sačinjen je tajni Memorandum broj 7 autora Linkolna Blumfilda. On konstatuje da je u tadašnjim hladnoratovskim okolnostima teško računati na prihvatanje koncepta „svetske vlade“. Kao skraćeni put za njeno uspostavljanje predsedniku Kenediju preporučuje izazivanje teških kriza i ratova i seriju traumatičnih šokova, što dokumentu daje dramatičan karakter.
Težnja za stvaranjem „svetske vlade” proistekla je iz protivrečnih procesa u SAD-u početkom 60-tih godina prošloga veka. Posledice vijetnamskog rata, masovnih buntova mladih, porast recesije, erozija mehanizama socijalne države, zahtevali su novi pristup u rešavanju složenih problema. Tradicionalne vrednosti Amerike počele su da se urušavaju i zbog preteranog očekivanja ljudi. Projekat „svetske vlade“, u velikoj meri bio je iznuđen odgovor na fenomen koji je opisan kao „kriza demokratije“.
Model transnacionalnog akumuliranja kapitala i koncentracija ekonomsko političke moći u sve užim elitnim krugovima, izrodili su novu paradigmu epohe – globalizaciju. Tako se prema Noamu Čomskom , teorijski posmatrano, globalizacija definiše kao kvalitativno novi oblik internacionalizma, koji se u odnosu na prethodnu formu razlikuje pre svega, u odnosu prema državi kao tradicionalnom subjektu međunarodnog prava. Stari internacionalizam koji priznaje ulogu države, prema novom teorijskom pristupu, zastareo je i nije sposoban da odgovori izazovima savremene epohe. Logika globalne međuzavisnosti nameće drugačiji pristup rešavanju problema, gde je vrhovni autoritet nužno preneti moć sa nacionalne na jedinstvenu „svetsku vladu“. Patriotizam i lojalnost naciji moraju biti prilagođeni lojalnosti čitavom čovečanstvu, slogan je nove epohe. Treba napomenuti da knjiga Profit iznad ljudi Noama Čomskog spada u jedno od najznačajnijih dela kritičke analize američke ideologije koja je proizvela rat u Vijetnamu i druge ratove koji su kasnije usledili. Polazi od pojma ideologije koji ima negativno značenje, ali se ne ograničava samo na kritikovane ideologije fašizma i komunizma koje su se realizovale u totalitarnim društvima. Ideologija je svaki politički relevantan govor koji sistemski iskrivljuje ili previđa činjenice, kontroliše širinu rasprave o temama koje dotiče. Uz stav da ideologija iskrivljuje uslove rasprave koji su potrebni da bi se utvrdila istina o nečemu, ide stav da ideološki govor, ne služeći istini, održava interese koji su uži od interesa koji se navode unutar ideološkog govora. Ako se ovakav pojam ideologije uzme kao smernica onda se o ideološkom govoru može govoriti u svakom društvu. Čomski se u svojoj analizi služi izveštajima specijalizovanih civilnih agencija za određena pitanja, novinskim izveštajima, ali često koristi i dokumente vladinih agencija kako bi u dokumentima koji su manje poznati javnosti otkrio otvoreno zastupanje politike koju ideologija kritikuje.
Prema oficijelnoj verziji kraj hladnog rata predstavljao je pobedu principa demokratije i slobodnog tržišta koji su oduvek bili vodilja koju su poštovale SAD. Čomski nastoji da pokaže da ekonomska uputstva o slobodnom tržištu nisu poštovana pre svega od strane vlade SAD i da ih ne treba uzimati kao neupitna s obzirom da njihovo primenjivanje ne dovodi do razvoja zemalja koje ih prihvataju, a nisu dovela ni do razvoja SAD koje su ih uvek u manjoj ili većoj meri kršile, i da SAD teško mogu da budu primer demokratije, s obzirom na to da ni na unutrašnjem ni spoljašnjem planu, SAD ne poštuju principe koje navodno proklamuju.
Čomski smatra da se politika SAD prevashodno vodi interesima krupnog kapitala. u ekonomskoj sferi SAD traže od drugih zemalja da pospeše uslove, da ostave tržišnoj utakmici stranog i domaćeg kapitala, što treba da kroz zdravu konkurenciju sve subjekte natera na maksimalno angažovanje koje će na kraju doneti prosperitet. Čomski pod neoliberalnom ideologijom podrazumeva specifičnu konfiguraciju govora koja ekonomska uputstva proglašava za kvazi-moralna načela ili konačna načela.
Za razliku od ideologa neoliberalizma Čomski ne veruje da u ekonomiji postoje direktna moralno opravdana pravila koja mogu odlučujuće da usmeravaju njeno regulisanje. Stoga, Čomski smatra da se demokratije ne smeju kršiti ni po koju cenu. Ova knjiga sadrži puno argumenata protiv uverenja da se demokratska pravila kojim se ograničava i kontroliše vlast mogu biti zaboravljena zato što smo konačno dobili moralno transparentnu i dobronamernu političku elitu kojoj je dobro svih uvek na prvom mestu – i uverenja da su ekonomska politička pitanja postala neinteresantna zato što je praksa pokazala da je dovoljno pustiti tržište da deluje i da će ono samo pravedno rasporediti nagrade svima.
Politička ideologija savremenog neokonzervativizma obeležila je političku praksu u SAD-u i u prvoj deceniji 21. veka. Uticaj neokonzervativizma definisao je političku atmosferu i odnose u toj državi. S obzirom na odnose na vrhu globalne moći, u kojima SAD zauzima mesto jedine svetske sile, njegov uticaj se proširio na čitav svet, u smislu ostvarivanja ciljeva koje je neokonzervativna politička ideologija mogla da realizuje onoga trenutka kada se ukorenila u službenoj američkoj politici. Rešenost u ostvarivanju ciljeva pretvorila je ogromnu količinu moći sadržanu u rukama konzervativaca, u potencijalnu opasnost za globalnu sigurnost i poredak u celini.
U praksi bi takva spoljna politika bila politika očuvanja i jačanja američke vojne premoći i širenja demokratije u svetu, pa samim tim i većih ekonomskih sloboda. Zalaže se za što slobodniju politiku prema pojedinim državama, što uključuje izgradnju nacija (nation-building), promene režima (regime change) i preventivne udare (pre-emptive strikes) kako bi se moguće pretnje sprečile već u nastanku. Opravdanje ostvarivanja temeljnog cilja neokonzervativne političke ideologije kada su u pitanju položaj SAD-a u svetu i globalni odnosi, a to je američka globalna hegemonija, jeste ta da je hegemonija dobra i za SAD i za svet u celini, te da takvo vođstvo zahteva vojnu moć, diplomatske inicijative i predanost konzervativnim moralnim načelima. Američka globalna hegemonija može se ostvariti zadržavanjem američke nadmoći, sprečavanjem suparničkih država da se čak i približe uticaju koju SAD poseduje. Ista takva hegemonija ne bi rešila sve probleme sveta, američka hegemonija je „bolja od bilo koje zamislive alternative“. Dobar karakter te hegemonije opravdava se kroz stavove većine konzervativaca, koji kažu da se „moralni ideali i nacionalni interesi gotovo uvek podudaraju“ .
Geopolitička doktrina o očuvanju američke globalne hegemonije, sadržana u savremenoj neokonzervativnoj ideologiji i sintagmi Pax Americana, predstavlja viziju američkih neokonzervativaca za delovanje SAD-a u svetu i uređivanje sveta u skladu s interesima SAD-a. Pritom se vojna moć ističe kao glavni instrument očuvanja američke globalne hegemonije i njenog budućeg jačanja.

 

Odlomak iz knjige Američki postvijetnamski muški identitet autora Ljubice Vasić