Autor: prof. dr Ljubica Vasić
Naučni članak je izvorno objavljen u Zborniku radova sa I naučnog skupa mladih filologa FILUM
- Hermeneutika kao sredstvo tumačenja književnog diskursa
Virdžinija Vulf, na sebi svojstven način, ima nameru da sve što opisuje u svome slavnom romanu Gospođa Dalovej objedini kako bi otvorila jedna sasvim nova vrata. Ako je u prirodi umetnika da svoje lično iskustvo kroz pisanu reč otkrije javnosti, Klarisa Dalovej je svakako umetnica, dok je ovo delo portret umetnice kao sredovečne žene. U romanu Gospođa Dalovej jednostavnost toka priče prate scene iz života nekoliko likova, zajedno sa njihovim tokovima svesti. Na primer, Rikerovo tumačenje ovoga romana zasniva se na razumevanju „imaginativnih varijacija fiktivnog iskustva vremena“ i s tim u vezi Bečanović-Nikolić ističe da je Rikerovo tumačenje romana Gospođa Dalovej zasnovano na „shvatanju imaginativnih varijacija fiktivnog iskustva vremena kao polazišta za razumevanje aporija, i zapravo je u većoj meri ilustrovativno nego što je kreativno“. Kroz formiranje hermeneutičkog koncepta, Riker ističe da je za njega upravo taj koncept od velikog značaja za tumačenje književnog dela. Riker se u svojoj interpretaciji Gospođe Dalovej između „vremenskih priča“ i „priča o vremenu“ opredeljuje za ove druge. Vreme je u ovom romanu u direktnoj vezi sa problemom spoznaje. (Bečanović-Nikolić 1998: 120) Ove varijacije su u vezi sa njegovom prvobitnom namerom da upotpuni svoj veliki hermeneutički koncept. Temporalna iskustva u romanu imaju zajedničku početnu poziciju koja leži na kontrastu između hronometrijskog vremena koje označavaju otkucaji Big Bena i drugih satova, i unutrašnjih doživljaja vremena Klarise Dalovej i Septimusa Smita, koga mnogi kritičari doživljavaju kao Klarisin alter ego. Riker hronološko vreme otkucaja satova naziva oficijelnim vremenom, dok s druge strane govori o intimnom doživljaju vremena likova označavajući ga kao „vreme života“. Riker temporalna iskustva likova označava kao „vreme života“, dok vreme otkucaja satova naziva oficijelnim ili monumentalnim vremenom, pozvavši se na Ničeov termin „monumentalna istorija“. (Isto: 121)
- Filozofija književnosti
Od Aristotela do Kanta preovladava doslednost tvrdnje da se celovitost, zatvaranje i identitet poistovete sa organskom strukturom samoga književnoga dela. S tim u vezi, američki književni kritičar Mari Kriger ukazuje da je pozivanje na jedinstvo moguće samo u interakciji sa onim što mu je suprotno, što je različito, i što unosi dozu dinamičnosti. Upravo je to ono što u svakoj organskoj strukturi deluje. Previranje toka svesti, koje, s jedne strane, prati Klarisu Dalovej, a s druge Septimusa Smita, označava tu suprotnost, ali i ograničenost kao „konstitutivno svojstvo organske strukture“, gde je kraj uvek izraz te ograničenosti. Početak i kraj književnog dela podrazumevaju učešće vremena u samom razumevanju pripovedne strukture. Vreme je to koje se pokazuje kao mnogostruko aktivna komponenta, ali i kao spona između Klarisinog i Septimusovog lika. Mimetički autoritet realističnog romana, kakav je roman Gospođa Dalovej, i njegova vernost individualnom iskustvu, prema mišljenju Jana Vota, određen je opisima unutrašnjih i spoljašnjih svetova. (Sheehan 2004: 123) Stabilnost iskustva individue zavisi od stabilnosti sveta u kome živi. Da bi unutrašnji svet zadobio poverenje čitaoca, spoljašnji svet mora da bude konkretan, celovit i stvaran; ukratko, mora da bude nastanjiv. Ono što prati obilje mimetičkih detalja, a što produbljuje iluziju realizma, jeste legitimnost vremena. U tumačenju Klarisinog lika, vreme polako poprima ulogu učesnika u radnji, koji je pouzdan poput sveprisutnog pripovedačevog glasa. Kompoziciona dinamika i verbalna artikulacija ovde pružaju neposredan doživljaj vremena kroz izmeštanje temporalnosti. Dž. Hilis Miler u svom delu Mrs. Dalloway: Repetition as the Raising of the Dead ispituje pripovedačku upotrebu vremena i upotrebu neupravnog govora „što omogućava da sećanje istovremeno bude i udaljavanje od događaja i stapanje sa njim“. Bečanović-Nikolić se ovde poziva na delo Dž. Hilisa Milera Mrs. Dalloway: Repetition as the Raising of the Dead u kojem se uloga pripovednog glasa i svi vremenski odnosi hermeneutički ispituju. Međutim, Riker, kao pisac metateorijskih tekstova, zalaže se za podrobno ispitivanje različitih teorijskih pristupa pripovedanju. Riker dalje pravi razliku između unutrašnjeg, odnosno intimnog vremena, i spoljašnjeg, odnosno „monumentalnog vremena“, i oni pored simboličkog saopštenja imaju tendenciju da se poput lirske pesme uobliče u duhu čitaoca. (Bečanović-Nikolić 1998: 123)
U pristupu ovome romanu valja spomenuti filozofa Henrija Bergsona koji je u raskoraku sa Kantovim idealizmom i književnim realizmom, jer za njega vreme nije hronometrično već eksperimentalno. Američki književni kritičar i teoretičar Mari Kriger tvrdi da završetak jednog romana nije ograničavajući faktor već da može da uslovi dijalektičko kretanje, iz čega proizilazi da postoji ponuđeno rešenje za kraj, kao i ono koje mu je suprotstavljeno. Iz mnogobrojnih mogućnosti bira se samo jedna. „Jer, iz organicizma proističe i dejstvo sila pripovednog zatvaranja i iskustvo beskrajnih različitosti koje stavlja u dejstvo sile otvaranja.“ (Lompar 1976: 12) Stoga, bilo koji pokušaj da se ono kvantifikuje oduzima mu na elementu ljudskosti. Bergson smatra da se događaji odvijaju na istom prostoru, da jedan drugog dopunjuju, i tako nalaze svoje mesto ispod nivoa svesti. (Sheehan 2004: 123) Merljivost znači da ljudska bića nisu svesna onoga što je označeno kao „psihološko vreme“, jer funkcionišu u „prostornom vremenu“. (Isto, 124) Bergsonova uloga u formiranju književnog modernizma vremenom je bledela, ali njegov uticaj ostaje nepokolebljiv kada su u pitanju T. S. Eliot i Virdžinija Vulf, što je iznenađujuće s obzirom da ne postoji nikakav dokaz da je Vulfova čitala njegove radove, mada im se mišljenja u mnogo čemu podudaraju. Za razliku od Bergsona, Vindhem Luis ističe jednu verziju objektivnog realizma koja veliča fizičko i opipljivo, sa jasnim pozicioniranjem u sadašnjosti. Poput Ničea, Luis smatra da bilo koje naglašavanje onoga što nije ovde i sada služi upravo da se naruši to što je ovde i sada. (Isto: 125) Bergson je nastojao da ponovo uspostavi elemenat ljudskosti razvijanjem dubljeg, istinitijeg razumevanja, pa se postavlja pitanje da li Virdžinija Vulf, poput Bergsona, a na primeru romana Gospođa Dalovej, nastoji da povrati vremenu elemenat ljudskosti.
- Pojam vremena u romanu Gospođa Dalovej
Ako se oslonimo na filozofiju Hansa Georga Gadamera i njegovo shvatanje odnosa između sveta i iskustva koje se stiče kroz egzistenciju, treba imati u vidu povezivanje predmetnog sveta sa temeljnim ustrojstvom bića koje, kako kaže Gadamer, nije proizvoljno već je samo ispoštovano svojom egzistencijom. (Pavić 1998: 244) Iako romani Virdžinije Vulf daju podršku Bergsonovom iskustvu vremena, ta podrška je često ambivalentna. U pristupu liku Klarise Dalovej, ona spaja dve interpretacije iskustva, i to u smislu strujanja i u smislu fragmentacije. Klarisin život se sastoji iz niza senzacija, a opet se svodi na jedan jedinstveni, heterogeni momenat. Ova dva tumačenja – s jedne strane, nepostojano, talasasto uspostavljanje senzacija i, s druge strane, izolovano opisivanje konkretnih slika – posebno su karakteristična za ovaj roman. Uprkos svojoj različitosti, ova dva tumačenja nisu jedno drugom suprotstavljena, niti se mogu razumeti upošljavanjem dijalektičke razmene. Oni funkcionišu oko jedne ose kao jedne jedinstvene varijante iskustva. Poput talasastog dualizma, ova dva modaliteta ne isključuju jedno drugo već postoje u tandemu, koegzistiraju na istom prostoru. Međutim, oni u isto vreme predstavljaju i ograničenost strukture, ograničenost koja nagoveštava kraj kao posledicu celovitosti, što je, ustvari, logički završetak jednog romana jer „kao ugaoni kamen svih shvatanja o završetku u pripovednoj konfiguraciji pronalazimo antinomiju između nezavršivosti pripovedanja i očitog postojanja samog završetka u pripovedanju.“ (Lompar 1976: 14). Tu je važna funkcija okvira u pripovednom delu, bilo da se, konkretno u slučaju ovoga romana, prostire između Klarisinog toka svesti, Septimusovih metaforičnih misli ili botanomorfičnih predstava života u jednom običnom danu. Teleološka ideja, odnosno telos romana, u romanesknom pripovedanju oglašava se kao ideja koja prilagođava i spaja sve ono što je naizgled nespojivo. Odatle je važno uočavanje razlike između početka i kraja romana, a svest o toj razlici navodi nas da „zaključimo da unutrašnje jedinstvo romana nije organsko već teleološko jedinstvo“, pa s tim u vezi „ideja koja saobražava ono što je nesaobrazivo pojavljuje se kao telos romana. Iz toga telos-a izvire romaneskno jedinstvo, on je apsolutni cilj pripovedanja i nešto što podrazumeva da postoji razlika između početka i završetka romana.“ (Isto: 11) Vulfovoj se pripisuje pravo na subjektivnu upotrebu jezika, a naše razumevanje onoga što čitamo uslovljava objektivna interpretacija subjektivnosti. Sprovođenje umetničke volje Vulfove ključ je za tumačenje Klarisinog lika. Na taj način, Virdžinija Vulf ispoljava zabrinutost, pre svega, za apsolutno intiman svet žene koji se prostire u okviru pripovedanja, ali bez nagoveštaja o samom ishodu na kraju dana. Okvir romana Gospođa Dalovej implicira dejstvo logičkog završetka, dok „oblici u kojima se on pripovedno pojavljuje donose razuđenu paletu opisa konvencionalne determinacije samog završetka, koja posredno razgrađuje determinaciju logičkog završetka“. (Isto: 14) Kroz svoju zabrinutost kritikuje koncept karaktera koji je skučen spoljašnjim formama života kao što su posao, porodica, platežna moć, i svi oni činioci koji čoveka čvrsto pozicioniraju u poslovnom svetu i svetu međuljudskih odnosa. Kao suprotnost tome svetu, Vulfova gradi svet koji ima intimnu važnost, i čije značenje nikako ne može da se meri aršinima koje određuje spoljašnji svet. Stvaranjem ličnosti kao potpuno intimne činjenice, naizgled otuđene od javnosti i javne kulture, Vulfova pokazuje da je Klarisina egzistencija neprimećena, ali i potpuna suprotnost tradicionalnim pretpostavkama o polovima, u čemu ostaje dosledna prethodno ocrtanom okviru.
Lotmanovo razumevanje okvira povlači sa sobom logičke odrednice nad krajem romana. Njegov pojam okvira, koji se sastoji „od dva elementa: početka i kraja“ (Lotman 1976: 280) umiruje dejstva konvencionalne determinacije u kraju romana. Zato Vulfova, kroz subjektivnu upotrebu jezika, jasno koncipira kraj poništavajući jednu individuu zarad istrajnosti druge. Ona vraća iskustvo u prvi plan. Njeni nemilosrdni opisi stanja neuravnoteženosti i metamorfoze ličnosti sadrže u sebi tradicionalnu distinkciju između ljudske i neljudske egzistencije. Ovde su konvencionalne granice između ljudskog i prirodnog veoma liberalno uspostavljene. Njena narativna poetika, odnosno karakteristike pripovedanja nagoveštavaju da su priče te koje uopšte i uspostavljaju granice. Za Virdžiniju Vulf, ukoliko je priča ljudska ona je ujedno i ograničavajuća za ljudskost jedne individue, pa liči na jednostrano povezivanje sa neljudskim svetom. U analizi je važno da se forma romana istraži, a da istraživanje ostane dosledno ovim smernicama. Riker u ovome romanu vidi moć da se u sadašnjem trenutku u duhu obuhvati i prošlost i budućnost, i ističe da je njegov socijalni značaj pod jakim uticajem hronometrijski označenog vremena, kao i vremena svesti. (Bečanović-Nikolić 1998: 120) S jedne strane, Vulfova nam nudi istinu, dok s druge strane možemo da pratimo šta se odigrava u Klarisinoj psihi. Ispisani redovi koji se smenjuju ukazuju na zamućeno ali univerzalno stanje letargije, duhovne nemoći i isfrustriranih iščekivanja. Letargija proističe iz percepcije svake ličnosti ponaosob, iz nemogućnosti hvatanja u koštac sa svetom koji je neminovno prisutan i, naravno, neobjašnjiv.
- Psiho-fiziča senzacija pojma vremena
Svojim užasom pred psihičkim iščezavanjem, Klarisa odbija društveno uporište koje simboliše praznina: ona odbija Volšovu strast, religiju Kilmanove, pojednostavljeni patriotizam svoga muža i lejdi Bruton. Kao rezultat, mora da se suoči sa iskrivljenom slikom stvarnosti i da rekreira sopstveno viđenje iste kroz sopstveni horizont. Gadamer smatra da ne postoji sadašnji horizont sam po sebi. Prema njegovom mišljenju, ono što se dešava tokom procesa razumevanja jeste formiranje uobičajenog toka komunikacije. (Pavić 1998: 244) Kroz duhovnu vezu između Klarise i Septimusa vidimo da sadašnji horizont nije ni zatvoren niti je odvojen od prošlosti već da se razvija unutar nje. Kritičarka Elizabet Abel, na primer, kaže da je priča o razvoju ženske individue u romanu Gospođa Dalovej ustvari tajanstvena priča koja ostaje gotovo neispričana, a Klarisa poseduje svoju ličnost samo onda kada je projektuje na senzacije. (Abel, “Mania, Depression, and the Future of Theory”) Kroz njen lik nagoveštava se da smeštanje narativne forme u unutrašnje iskustvo, sa svim svojim talasanjima i disperzijama, ne funkcioniše u prilog svojih sopstvenih determinanti. Subjektivnost, onako kako je Vulfova predstavlja, označena je kao besciljna, intuitivna i potencijalno kontradiktorna. Klarisin lik i prozni eksperimenti koji prate njegov razvoj nude oštre primere subjektivnosti pored one koja je narativno oblikovana. Uprkos ovome, duboko ukorenjeno pitanje ostaje da lebdi, a tiče se glasa naracije. Ne postoji tačka stabilnosti ili neka referenca prema kojoj se može izmeriti ljudska egzistencija, kao ni sila koja je u isto vreme i transcendentalna i imanentna. Stoga, Dž. Hilis Miler kaže da je pripovedač ono stanje uma koje egzistira izvan stanja uma likova i njega oni nikada ne mogu biti neposredno svesni. Iako oni nisu svesni njega, on je svestan njih. To „stanje uma“ ih obuhvata, prožima, ovladava njima, poznaje ih u potpunosti. (Sheehan 2004: 136) Narativni model glasa u romanu podleže rekonstrukciji. Mi posedujemo svoje individualne tačke gledišta podložne efektu društva (Klarisa koja mora da pripremi svoje nestvarno „ja“ za javni nastup), i efektu traume (Septimus kao žrtva hipertrofičnog senzibiliteta). Klarisa je drugačija; u njenom portretu vidimo mešavinu paradoksa i ironije. Pol Riker je ovo nazvao neprekidnim ocenjivanjem duše koje likovi primenjuju jedan na drugog. (Bečanović-Nikolić: 121) Ukoliko su likovi u diskontinuitetu, veći kontinuiteti koji ih sjedinjuju su, u najboljem slučaju, shvaćeni kao jednostrani, što se vidi kroz paralelu između Klarise i Septimusa. Klarisin lik sadrži kritičke nagoveštaje za razumevanje tekstualnih efekata koje je roman proizveo. Ključna scena je ona koja proističe iz Piterovih sećanja vezanih za pokušaj mlade Klarise da objasni osećaj nezadovoljstva koje nastaje ako ne poznajete ljude i ako ljudi ne poznaju vas. S druge strane, psihičko stanje Septimusa Smita najbolje govori o nepouzdanosti identiteta, stvarajući zabunu oko toga gde se završava subjektivnost a gde počinje svet. Takva nepouzdanost ukazuje na jednu od najsnažnijih tropa – to su talasi, u svim svojim raznovrsnim oblicima koje proizvodi toplota, zvuk, more, ruka i kosa. Talasi su ljudski proizvod, oni su gest kojim se prenosi značenje. Poput talasa koji se njišu, tako se i subjektivnost o kojoj Vulfova piše raznosi dijahronično kroz promenljivost sećanja, i razbacuje se sinhronizovano preko delovanja u ovome svetu. (Isto: 128) Talasi funkcionišu poput predubeđenja o kojima Gadamer piše, a upravo su ta predubeđenja polazna tačka razumevanja, čineći tako delove koji se zajedno kreću u ritmu celine. Ono što može da se dovede u pitanje jeste otkrivanje intersubjektivnog značenja do koga se ne može dopreti ukoliko se jedan horizont drži zatvorenim, što je posledica vremenske ograničenosti ljudskih bića, kao i ograničenosti samoga razumevanja. Imajući u vidu da likovi funkcionišu u praktičnom svetu, znanje koje stičemo o njima ne sastoji se iz strogih principa, već iz pokretnih „slika“. Stoga, koncepcija ljudskog bića koju Vulfova opisuje podređuje se ljudsko-životinjskoj podeli koja se teško održava. U skladu sa Ničeovim shvatanjem čovekovog povratka prirodi, zoomorfne figure se frekventno pojavljuju. Na izvestan način, ptice uspostavljaju vezu između Klarise i Septimusa, i to kroz fizionomiju. Klarisa pokazuje posebno interesovanje za metafore sa pticama, a Septimus za same ptice. Ptice su u metonimijskoj vezi sa drvećem, a slika „drveta“ važna je za razume vanje upotrebe kontinuiteta i diskontinuiteta u romanu, onako kako je to predložio Dž. Hilis Miler. (Isto: 123) Kada su u pitanju individualni likovi, cveće je to koje omogućava botanomorfičnu distinkciju. Ono se javlja u svim varijantama, a Klarisina naklonost prema istom vidi se još u prvoj sceni kada se nađe u cvećari među ogromnim buketima karanfila. Kao da je na paranormalan način povezana sa cvećem. Scena u cvećari postaje gotovo hermeneutički izvor za ostatak priče. Cveće ima ulogu determinanti za različite lokacije, dok za Klarisu ono predstavlja metonimiju za seksualnu žudnju. Svaka okolnost u romanu karakteriše horizonte likova. Prema Gadameru, preko horizonata moguće je adekvatno shvatiti i uporediti bliske i udaljene događaje. Potpuna promena horizonta, odnosno promena iskustva koja bi uslovila potpuno zaboravljanje predubeđenja nije moguća. (Gadamer: 244) Ono što se dešava u procesu razumevanja jeste formiranje uobičajenog toka komunikacije koji logički prati kraj romana.
Prema Gadameru, sadašnji horizont se razvija unutar prošlosti. Čudno spiritualno spajanje između Klarise i Septimusa i njen život nakon njegove smrti ukazuju na važnost razmatranja njihovih horizonata. Vremenska organizacija toga dana i promene koje se tokom istog dešavaju, neophodni su strukturni principi kojima se održava koherentnost. Međutim, ono što nedostaje jeste neobavezni linearni susret između Klarise i Septimusa, što bi njihovu vezu učinilo nečim većim od privida. Motivi odjekuju kroz pripovedanje, ali odolevaju umetanju u jedan kompletan šablon. Kroz razvoj Klarisinog lika primećuje se da jedan od ishoda romana može da bude da pokaže modalitete spajanja koji leže izvan, ili su u najboljem slučaju podređeni tradicionalnoj praksi pripovedanja.
- Zaključak
Stoga, narativni put od klasičnog scenarija o ljubavnom trouglu, preko sigurnog braka sa jednim čovekom do emotivne povezanosti sa drugim, manje je važan od veze sa Septimusom i od njenih razmišljanja o smrtnosti, neuravnoteženosti i nestalnosti. Pol Riker isključuje kao mogućnost jedinstveno iskustvo vremena koje prati radnju u jednom danu života Klarise Dalovej, već govori o nizu iskustava koji se interaktivno prenose na čitaoca. (Bečanović-Nikolić 1998: 122) Oštro napada namere pojedinih kritičara da iskustvo vremena u ovome romanu poistovete sa Bergsonovim shvatanjem vremena, nastojeći da pokaže „jedinstvenost literarne projekcije fiktivnog iskustva vremena i sposobnost literarnog artefakta da putem neponovljive poetske kreacije posrednim putem razreši filozofsku aporetičnost vremena“. (Isto: 122) Logički završetak kao takav „nastaje pod pretpostavkom da redundantnost pripovedanja uvek može biti prethodno iskazana u jednom modelu“, (Lompar: 25) čija unapred određena logika omogućava da se u pripove danju uspostavi priča, što Virdžinija Vulf radi kroz tok svesti svojih likova. Gadamer smatra da je umetničko delo jedan od temelja postojanja jer ono u jednoj tački spaja i iskustvo i jezik i čitav život. Delo za njega nije zatvorena celina, već predstavlja novu ponudu koju čitalac može da realizuje u estetskom iskustvu. (Pavić 1998: 243) Tako u tumačenju lika Klarise Dalovej čitalac može da spozna sopstvena predubeđenja i konstituiše svoj sopstveni svet teksta, dok za taj svet razvija sopstvena mentalna razumevanja. U Klarisinom slučaju, čitalac se služi plejadom motiva koje nam njen lik nesvesno predočava putem senzacija. Zato, lik Klarise Dalovej može da poprimi drugačije dimenzije i time pokaže da je njegovo razumevanje više od otkrivanja unesenog smisla, pa tekst preko samog lika može da se izdigne iznad namere autora.
Reference:
Bečanović-Nikolić, Zorica, Hermeneutika i poetika: Teorija pripovedanja Pola Rikera, Geopoetika, Beograd, 1998.
Lompar, Milo, O završetku romana, Biblioteka Književnost i jezik, Nolit, Beograd, 1976.
Lotman, J. M., Struktura umetničkog teksta, prev. Novica Petković, Nolit, Beograd, 1976.
Pavić, Željko, Filozofijska hermeneutika: XX stoljeće u Njemačkoj, prev. Tomislav Bracanović, Hrvoje Jurić, Željko Pavić i Boško Pešić, Hrvatski studiji – Studia Croatica, Zagreb, 1998.
Sheehan, Paul, Modernism, Narrative and Humanism, Cambridge University Press, New York, 2004.
http://criticalinquiry.uchicago.edu/issues/v30/30n2.Abel.html
