Istraživanje Arktika na metodološki način

Naučnici i istraživači prikupili su informacije kako bi obogatili znanje po pitanju Arktika uopšteno, a tačnije po pitanju najnovije zvanične arktičke politike, njene strategije koja uključuje dokumenta vlada arktičkih i nearktičkih država u šta spadaju i izveštaji, članci i studije trustova mozgova, institucija koja se bave spoljnom politikom, i izveštaji organizacija usmereni na Arktik koji su objavljeni u poslednjih pet godina. Tu takođe spadaju i članci iz glavnih državnih novina objavljenih u poslednjih pet godina. Naučnici su pregledali glavne časopise i knjige koje su prošle recenziju i koje su objavljene i u poslednjih deset godina. Za svaki dokument identifikovani su svi istaknuti pojedinci; identifikovani su svi potencijalni uzroci sukoba o kojima se raspravlja, kao što su kolizija između vojne imovine i pitanja klimatskih promena; sva potencijalna rešenja za prepoznavanje uzroka sukoba, uključujući postojeće ili nove mehanizme, institucije ili protokole. U središnjoj bazi podataka naveli su svaki uzrok sukoba o kojem su autori raspravljali pa su u tom kontekstu identifikovali mesto koje je predstavljalo tačku mimoilaženja u slaganju tj. neslaganju oko potencijalnog uzroka sukoba. Tamo gde nije bilo rešenja, to je takođe navedeno. Izvore literature dopunjavali su stručnim intervjuima koji pokrivaju niz arktičkih pitanja. Razvili su matricu koja uključuje 100 autora i istaknutih pojedinaca identifikovanih u bazi podataka, pa su te osobe smatrali potencijalnim ispitanicima. Zatim su svakog potencijalnog ispitanika razvrstali prema standardizovanim područjima stručnosti relevantnim za Arktik. Kategorije su se odnosile na Rusiju, Kinu, Europska uniju, Sjedinjene Američke Države, NATO, vladavinu prava, energetska pitanja, nauku o klimatskim promenama, ribarstvo, autohtona pitanja, infrastrukturu, diplomatiju i vojna pitanja. Naučnici su zatim izradili uži popis prioritetnih potencijalnih ispitanika. Definisali su potencijalnog prioritetnog sagovornika kao pojedinca koji je demonstrirao stručnost u prepoznavanju potencijalnih uzorka sukoba o kojima se najviše raspravljalo u objavljenim studijama. Istraživači bi pozvali svakog potencijalnog ispitanika da pruži uvid, iz svoje oblasti ekspertize, u moguća kretanja putanje sukoba na Arktiku i načine kako bi takve putanje mogle eventualno da se izbegnu. Osamnaest osoba iz Kanade, Danske, Francuske, Grenlanda, Islanda, Norveške, Ujedinjenog Kraljevstva i SAD pristalo je na intervju. Te osobe su imale različita akademska, administrativna i vojna iskustva. Koristeći literaturu, istraživači su koristili bazu podataka za razvoj potencijalne matrice rešavanja sukoba. Od potencijalnih katalizatora istraživači su identifikovali 23 potencijalnih uzroka sukoba, kao što su: pan-arktički ekološki problemi. Takođe, nisu imali jasno rešenje unutar postojećih mehanizama upravljanja Arktikom. Naučnici su ova 23 potencijalna uzroka organizovali u jedan, uslovno rečeno, grub, ali ne i iscrpan popis od šest kategorija katalizatora: (1) Središnja uloga Rusije u pristupu Arktiku, (2) povećanje sigurnosnih i ekoloških rizika, (3) Arktik kao siva zona, (4) izazovi trenutnim načinom upravljanja Arktikom, (5) povećana ekonomska i politička uključenost Kine na Arktiku, (6) neizvesnost oko geopolitičke budućnosti Grenlanda.

Zatim su naučnici razvili kontrolisanu (indukovanu) vežbu na osnovu formalnih metoda donošenja odluka u uslovima velike neizvesnosti, a zatim su vežbu izveli s međunarodnom grupom stručnjaka za ova pitanja. Od skupa zaključaka u uslovima velike neizvesnosti nastala je zbirka formalnih adaptivnih metoda koja uključuje načine dinamičke, prilagodljive politike ili adaptivno planiranje (Haasnoot, 2013), zatim teoriju o nedostatku informacija (Ben-Haim, 2006), planiranje zasnovano na scenariju i analitičkom poigravanju (Bartels, 2019), uključujući Red Teaming koji “pobija pretpostavke i pristranosti” i “podstiče neslaganje ili razmimoilaženje u razmišljanjima”. (Tingstad, Wong and Savitz, 2020, str. 4, University of Foreign Military and Cultural Studies, 2019) Kako bi osigurali da vežba obuhvata različite institucionalnosti, područja stručnosti, pozvani su ispitanici i dodatni stručnjaci za temu koje su su ranije naveli kao prioritetne. Devetnaest pojedinaca iz Kanade, Kine (Hong Kong), Danske, Francuske, Grenlanda, Islanda, Norveške, Ujedinjenog Kraljevstva i Sjedinjenih Država pristalo je da učestvuje. Istraživači su podelili 19 učesnika u četiri izdvojena tima koja obuhvataju različita profesionalna iskustva, nacionalnosti i područja ekspertize, a svakom pojedinačnom grupom upravljao je član istraživačkih timova naučnika. Kao što je navedeno u glavnom izveštaju, naučnici su koristili teoriju o kontradiktornostima u informacijama, što podrazumeva uključivanje dugoročnih stresora, kratkoročnih šokova i praznina u tačkama odlučivanja, kako bi integrisali svoje kategorije uzroka sukoba u dva moguća kratkoročna scenarija. Oba scenarija započela su regionalnim napetostima koje su u krajnjoj instanci eskalirali u pan-arktičku krizu koja bi dovela do gotovo izvesnog sukoba, što je dalje dovelo do organizovanja hitnog sastanka Saveta Bezbednosti Ujedinjenih Nacija (SBUN). Scenariji kao što su Dire Straits i Northern Exposure predstavljali su samo dva od mnogih potencijalnih, mogućih, scenarija koji bi mogli da se razviju, uključujući i šest kategorija uzroka sukoba. Istraživači su istovremeno podelili isti scenario u dve nezavisne grupe kako bi upoređivali svoje zaključke.

Jedna grupa smatrala je da će do 2028. da se poveća pomorski promet brodova, ribarskih flota i turističkih plovila na Arktiku, a posebno u tranzitu kroz prelaz Grenland-Island-Ujedinjeno Kraljevstvo (GIUK), zbog čega predstavlja akutnu žarišnu tačku za nadmetanje oko strateške nadmoći, i pristupa resursima. Nedavno postavljeni komunikacioni kablovi sa optičkim vlaknima ispod Arktičkog okeana poboljšali su protok informacija i smanjili kašnjenje u komunikaciji između delova Azije, Europe i Severne Amerike. Grenland se finansijski sve više oslanja na sebe. Kina puno ulaže u Grenland ali i u druge delove Arktika. Problemi s pomorskom bezbednošću, zaštitom životne sredine i ilegalnim ribolovom počinju da opterećuju ​​ograničene resurse u prcesu sprovođenja zakona. Brojne nearktičke države tvrde da na Arktiku “izranja” bezbednosna praznina. Zatim, do 2030. godine pojedine arktičke optičke komunikacijske mreže, koje su posebno važne za povezanost sa Japanom, prolaze kroz neobjašnjive i ozbiljne prekide. Japan optužuje Kinu da stoji iza ovoga kao odgovor na konstantne sporove u Istočnom kineskom moru. Obe zemlje donele su diplomatsku odluku o povećanju prisutnosti u GIUK-a. Arktičke zajednice takođe su uznemirene što im je oduzeta nova brza povezanost. Predvođeni Grenlandom, nekoliko autohtonih grupa podnosi žalbe putem domaćih i međunarodnih kanala na ono što novinske kuće nazivaju “kolateralnom štetom prouzrokovanom napetošću koju stvaraju autsajderi”. SBUN-a, podstaknut delovanjem od strane Rusije, sazivao bi hitan sastanak kako bi se dalje razmatralo pogoršanje situacije na Arktiku, iako zemlje NATO-a oprezno reagiraju na diplomatiju koju vodi Rusija. Druge dve grupe imale su zadatak koji je uključivao scenario koji je opisan na sledeći način: do 2028. Rusija i NATO sve više trguju vazdušnim prostorom, posebno na Arktiku. Visokofrekventna radio-komunikacija i svemirska navigacija doživljavaju povremene smetnje za koje naučnici sugerišu da su najverojatnije posledica neobično čestih jakih geomagnetskih oluja. Između ostalih problema, ovi problemi u komunikaciji i navigaciji mogli su da odigraju ulogu u nesreći komercijalnog aviona iznad Arktičkog okeana, pa i u kasnijem „zakasnelom“ pokušaju spašavanja. Zemlje krive jedna drugu za neuspešne mere korišćene prilikom spašavanja, što dovodi do pitanja o tome postoji li nova bezbednosna praznina u ovom regionu. Neke autohtone zajednice žale se da su preko potrebni resursi za preusmeravanje na prevenciju i ublažavanje daljih  incidenata na moru. Pojam “nesreća” takođe služi kao opravdanje za povremeno ograničavanje letova civilnih aviona iznad arktičkog regiona, što onda postaje mehanizam za vršenje pritiska u napetim geostrateškim vremenima. Arktičko veće takođe se sve više nalazi pod opsadom izazvanom određenim diplomatskim delovanjima. Na primer,  Norveška, Švedska, Finska i Island stoje iza globalne optužbe za smanjenje emisija i optužuju druge delove Arktičkog veća, uključujući posmatrače poput Kine i Japana, da nisu učinili dovoljno kako bi sprečili negativne ishode. SBUN-a bi sazvao hitan sastanak 2030. godine kako bi se pozabavio pogoršanjem situacije na Arktiku nakon sudara vojnog aviona iznad Beringovog moreuza.

Svaka izdvojena grupa ispitanika imala je zadatak sa tri aktivnosti tokom vežbe. U prvoj aktivnosti, odnosno forenzičkoj analizi, učesnici su raspravljali, i dalje razvijali, narativ kako bi identifikovali ključne delove i naveli nepovoljne uslove, radnje ili događaje koji predstavljaju moguće putanje od početnih uslova do rešenja krize. U drugoj aktivnosti, koja predstavlja analizu identifikacije uloga, učesnici su ispitali ulogu koju su postojeći diplomatski, koordinacijski mehanizmi i mehanizmi za razmenu informacija tradicionalno mogli da igraju u smirivanju napetosti pre nastanka kriznog scenarija; gde nisu uspeli da smire napetost; i mogu li se mehanizmi još uvek koristiti za ublažavanje kriznog scenarija. Svaka grupa je izradila popis identifikovanih nedostataka u mehanizmu, sa listom prioriteta koji bi još mogli da pomognu u rešavanju kritičnog scenarija. U trećoj aktivnosti, tj. analizi određivanja prioriteta nedostataka, učesnici su predložili načine za dopunu ili unapređenje postojećih mehanizama koje uključuje poboljšane ili nove diplomatske i koordinacione mehanizme kako bi se povećala mogućnost da se kritični scenario spreči ili ublaži pre izlaženja pred SBUN. Svaka grupa izradila je popis svojih pet najdelotvornijih opcija za ublažavanje sukoba, klasifikujući bar jedno potencijalno rešenje kao sporazum, manifestovan kroz nov ili pojačani angažman.

U poslednjoj fazi istraživanja, istraživači su sublimirali podatke koji su objedinjeni u bazi podataka i testirani kroz vežbu kako bi identifikovali tri ključne manjkavosti kod trenutnih mehanizama upravljanja Arktikom koji bi mogli da motivišu države da rešavaju potencijalne sukobe na načine koji se ne odnose samo na regionalnu saradnju, već koje uključuju i vojnu. Došli su do tri načina na koja bi se mehanizmi upravljanja Arktikom mogli razvijati kako bi se minimizirao potencijal ovih šest kategorija katalizatora za eskalaciju sukoba.

Zaključak

Naučnici tvrde da, iako je saradnja na Arktiku i dalje jaka, nove i kontinuirane promene u ovom regionu zahtevaju ponovno promišljanje mehanizama za podšku daljoj saradnji. Do 2030. mogle bi da se pojave napetosti povezane sa šest kategorija uzroka sukoba koje ne mogu u potpunosti da se reše kroz postojeće mehanizme upravljanja Arktikom. Ove kategorije uzroka sukoba odnose se na povećanje bezbednosih i ekoloških rizika; zatim na Arktik kao “sivu zonu”; dalje, izazove trenutnih načina upravljanja Arktikom; povećanu ekonomsku i političku uključenost Kine na Arktiku; i neizvesnost oko geopolitičke budućnosti Grenlanda. Neuspeh u rešavanju uzroka sukoba u ovim kategorijama mogao bi da dovede do ozbiljnih sukoba do 2030. godine. Kako bi se ti rizici ublažili, analitičari predlažu da se  prioritet da sledećim merama ublažavanja mogućih sukoba: poboljšanje dijaloga i transparentnosti o vojnim pitanjima; ažuriranje i pružanje pomoći za sprovođenje postojećih sporazuma o upravljanju; i omogućavanje veće uključenosti u donošenje odluka relevantnih za Arktik bez dovođenja u pitanje suvereniteta arktičkih država. Oni sugerišu da bi se jačanje arktičke saradnje trebalo postići na način koji uzima u obzir raznolikost mehanizama, kako formalnih tako i neformalnih, jer svaki mehanizam unutar ove raznolike skupine ima važnu ulogu. Pristup predstavljen u mnogim istraživanjima koja se bave Arktikom pruža pregled mehanizama koji mogu da se razviju na osnovu boljeg razumevanja pretpostavki koje su do sada bile temelj stabilnosti Arktika, ali koje bi mogle da budu narušene do 2030. Naučnici su ciljano osmislili ovaj pristup kako bi se mogao prilagoditi raznim arktičkim državama, i to njihovim ciljevima na regionalnoj i lokalnoj osnovi. Pritom, naučnici su svesni da njihovi rezultati mogu da variraju. Ipak, kategorije uzroka sukoba koje su identifikovali kroz svoje pristupe su pan-arktičke i, ako se ne reše odgovarajućim merama ublažavanja, verovatno će u bliskoj budućnosti da utiču na sve arktičke narode. Poboljšanjem dijaloga i transparentnosti o vojnim pitanjima, povećanjem sposobnosti za rešavanje sukoba, zatim prihvatanje činjenice da će se pritisak za većom inkluzivnošću samo povećavati (pa ga zato i treba rešiti), svi učesnici na Arktiku mogu da ublaže neke od najzabrinjavajućih napetih situacija koje bi mogle da se pojave do 2030. godine.

Izvori:

Bertelsen, Rasmus Gjedssø, “Arctic Security in International Security,” in Gunhild Hoogensen Gjørv, Marc Lanteigne, and Horatio Sam-Aggrey, eds., Routledge Handbook of Arctic Security, London: Routledge, 2020, pp. 57–68.

 

Haasnoot, Marjolijn, Jan. H. Kwakkel, Warren E. Walker, and Judith ter Maat, “Dynamic Adaptive Policy Pathways: A Method for Crafting Robust Decisions for a Deeply Uncertain World,” Global Environmental Change, Vol. 23, No. 2, April 2013, pp. 485–498.

 

Tingstad, Abbie, “Climate Change and U.S. Security in the Arctic,” testimony presented before the House Homeland Security Committee, Subcommittee on Transportation and Maritime Security on September 19, 2019.